U „IMPERIJI u kojoj Sunce nikada ne zalazi“, počinjeni su brojni zločini koji spadaju među najgore u istoriji. Ovo se odnosi i na period kada je Perfidni Albion oslabio, posle Prvog i posebno posle Drugog svetskog rata.
Oružanih agresija, vojnih napada, osvetničkih ekspedicija, etničkih čišćenja, silovanja, pljački Britanske vojske ima toliko da je to skoro nemoguće pobrojati. I to onih za koje se zna da su ih činili u toku svoje viševekovne okupacije (kolonizacije) drugih zemalja. A zna se da ima mnogo zlodela koja su uspeli da sakriju i tragove unište.
Od 200 zemalja u svetu, samo 22 nikada nisu iskusile britansku agresiju, zaključak je studije koju su izradili sami Britanci.
Osvajači sveta koji su širili smrt gde su god stigli, donosili bolesti, ubijali, pljačkali i odnosili bogatstva i kulturna blaga, tačnije sve što su mogli, činili su to i u Australiji.
Umesto da donesu prosperitet zemljama i narodima među koje su stigli – „kulturni“ Britanci su razarali ta društva i uništavali ljudima živote, imovinu, navike, tradiciju, veru i donosili glad. Vršili su genocide!
Tokom tri kolonizacije Australije (prva kolonizacija kontinenta je počela 1778. godine) Britanci su počinili veliki genocid, ubili su između 90 i 95 odsto Aboridžina.
Autothonog stanovništa Aboridžina bilo je oko jedan milion. (Oni su inače jedan od najstarijih svetskih naroda.) U mnogim delovima Australije, Aboridžini su potpuno iskorenjeni, ubijani ili nasilno iseljeni.
Britanci su doneli Aboridžinima bolesti i alkohol, počinili ubistva, oduzimali nasilno decu od aboridžinskih majki i sprovodili brutalnu diskriminaciju.
Između tridesetih i sedamdesetih godina 20. veka, desetine hiljada dece oduzeto je od aboridžinskih roditelja i smešteno u crkve na prevaspitavanje u projektu poznatom kao „Ukradena generacija“. Od 1910. godine, 100.000 aboridžinske dece odvojeno je od roditelja i predato novim porodicama-belcima.
Ova nehumana, tačnije svirepa praksa se sprovodila čak do 1960, a bila je ozakonjena na federalnom i saveznom nivou.
Propast Aboridžina i u Tasmaniji
Dolaskom engleskih kolonizatora, nad Aboridžinima ostrva Tasmanije (starosedeocima) takođe je počinjen genocid.
U razdoblju od samo 30 godina, od 1803. do 1833., broj Tasmanskih Aboridžina je sa 5.000 stigao do 300 preživelih. Umirali su uglavnom zbog bolesti, ubijanja od strane britanskih doseljenika i vojnika. Od 300 preživelih, 250 je umrlo u idućih 14 godina u lošim životnim uslovima. A 1847. godine bilo ih je 47 preživelih, 1859. živo je bilo svega 12. Poslednji preživeli je umro 1876.
Većina aboridžinskog kulturnog nasleđa je uništena ili pokradena. Sav ovaj genocid je smatran uslovom prosperiteta Engleza. Niko nikada nije odgovorao za ove monstruozne zločine.
I u Avganistanu britanski Crveni mundiri činili su ratne zločine i masakre, pljačkali i palili sela i ubijali civile u periodu od 1830. pa skoro ceo naredni vek do 1920. Za to vreme vodili su čak tri rata sa Avganistancima i trpeli su prvi put značajne, čak i ponižavajuće poraze od sjajnih avganistanskih gerilskih ratnika. Gajenje opijuma bila je i u Avganistanu britanska opsesija i biznis. Ratom umorni Britanci su se odrekli kontrole nad Avganistanom i potpisali mir 1920. godine što je bio kuriozitet za osorne, bahate i brutalne britanske Crvene mundire.
Ratni zločini, silovanja i trovanja bojnim otrovima u Iraku
Irak je država u kojoj su svoju oružanu agresiju Britanci sprovodili više puta. I svaki put su činili nove i nove ratne zločine, ubijanja, silovanja, mučenja, čak i trovanja neprijatelja bojnim otrovima.
Prema zvaničnim državnim ruskim dokumentima (koji se pozivaju na britanske izvore) Marija Zaharova, portparol Ministarstva spoljnih poslova Rusije, ističe: „Prema otkrivenim dokumentima Nacionalne arhive V. Britanije, engleske vlasti su aktivno pribegavale korišćenju hemijskog oružja sa ciljem da se uguši ustanak Arapa u Mesopotamiji (današnja teritorija Iraka) u proleće 1920. godine”.
I posle najnovije agresije na Irak 2003. britanski vojnici mogli bi da budu optuženi za ratne zločine zbog ubistava, silovanja i mučenja koja su počinili tokom rata u Iraku. Istražitelji tvrde da su „prebukirani slučajevima i da postoji dovoljno dokaza za sud“.
Etničko čišćenje naroda
U knjizi ““ “Web of Deceid“, (London 2003.) autor Mark Kurtis ukazuje na etnička čišćenja posebno na ostrvima Čagos u Indijskom okeanu sa kojih je od 1968. do 1973. godine nasilno iseljeno oko 1.500 domorodaca.( Dijego Garsija je atol koji se nalazi u srcu Indijskog okeana, udaljen 1.600 kilometara od najjužnije tačke indijskog poluostrva).
Nasilna deportacija dovela je do iseljenja starosedelaca Ilios da bi se ta britanska teritorija ustupila Americi gde su SAD napravile ogromnu vojnu bazu, a i najveći vojni aerodrom na ostrvu Diego Garsia. (Sa tog aerodroma vršena su bombardovanja u agresiji na Irak i Avganistan.)
Sud u Londonu je 2000. doneo odluku da se Iliosi vrate na svoja ognjišta, izuzev na ostrvo Diego Garsia, ali do danas im to nije dozvoljeno.
Borba za povratak Iliosa na ostrva traju decenijama. Vrhovni sud Britanije presuđuje 2000. godine da domorodačko stanovništvo (oko 4.500 ljudi) ima pravo da se vrati na atol i daje im britanska državljanstva. Međutim, 2004. godine vlada Velike Britanije odlučuje da ne poštuje odluku Vrhovnog suda, i zabranjuje stanovništvu povratak na ostrvo.
Zemlja koja kao Britanija, u ovom slučaju ne poštuje s jedne strane nikakve međunarodne norme, zakone, ni odluke suda, a s druge, prava građana, njihova ljudska prava (krši ih) zaslužuje osudu međunarodne zajednice. Britanci sprovode u 21 veku brutalno etničko čišćenje. Prema stanovništvu Ilios ponašaju se kao prema bićima nižeg reda.
Ko Britanskoj oligarhiji na vlasti, koja očigledno vlada nedemokratskim sredstvima i sprovodi diktaturu daje za pravo da čini, i posle Ninberga, nove zločine protiv čovečnosti, ratne zločine, etnička čišćenja i kršenja svih ljudskih prava? I da naglasimo: nismo pobrojali sva krupna zlodela Albiona, ima ih mnogo!
Njihova više nego agresivna i zločinačka istorija okupacija drugih zemalja i pljačke nacionalnih i umetničkih blaga koje su izvršili ne može im dati za pravo da se ovako ponašaju.
Treba li zaboraviti ogromne pljačke u Egiptu, Kini, Indiji, Africi,Južnoj i Severnoj Americi, Grčkoj, do novih u Iraku, Libiji, Siriji… odakle su ukrali neka od najvrednijih umetničkih dela sveta.
I poslednje: u čemu to danas Britanija može biti uzor drugim zemljama, sem u ubistvima i pljačkama? U kojim delatnostima oni mogu biti primer drugima? Po svim pokazateljima, ni u jednoj!
Da je malo više pravde, Britaniji bi trebalo uvesti stogodišnje sankcije za sve štete i zlodela koja su uradili narodima sveta, za sva kršenja glavnih rezolucija UN, dekaracija, povelja, ustava… i za nepoštovanje najvažnijeg, a to je ljudski život!
Britaniju bi, na osnovu svega izloženog, trebalo zvati kolevkom genocida, a ne demokratije.
Piše: Jovo VUKELIĆ
