Vođeni samo svojim profitom, Britanci su tokom svoje kolonijalne vladavine u Indiji doveli do čitave serije velikih gladi zbog kojih su desetine miliona ljudi umrli za 200 godina. U jeku Drugog svetskog rata u Bengalu je zbog njihovog ponašanja stradalo tri miliona duša!
Britanci su imali bezobzirnu ekonomsku agendu u pogledu eksploatacije Indije i nikakva samilost prema njenom stanovništvu što se toga tiče nije postojala. Tokom njihove uprave, ova zemlja je preživela bezbrojne velike gladi, ali su najgore bile one koje je pogađale Bengal. Prva je bila već 1770. godine, a potom su sledile one 1866, 1873, 1892, 1897. godine i konačno 1943-44.
Ranije, kada bi se ovako nešto desilo, lokalni vladari su brzo reagovali kako bi se izbegle katastrofe. Ali nakon dolaska Britanaca, na većinu se uopšte nije odgovaralo jer je u prvom planu bila eksploatacija prirodnih resursa radi njihove sopstvene dobiti. Šta više, bili su iritirani zbog toga što su prihodi od oporezivanja bili značajno umanjeni.
Što se tiče gladi iz 1770, prvi znaci da dolazi su se pojavili godinu dana ranije, a potrajala je sve do 1773. Ubila je oko 10 miliona ljudi, što je bila trećina bengalske populacije. Džon Fiske je u svojoj knjizi „Neviđeni svet“ napisao da je bila gora od Crne smrti koja je udarila na Evropu sredinom 14. veka (od koje je carica Jelena pobegla na Svetu goru).
Tokom vlasti Mogula, od seljaka se zahtevalo da plaćaju danak od 10-15 odsto poljoprivrednih prihoda, što je omogućavalo i lagodan život vladara ali i sigurnost za seljake u slučaju da usevi propadnu zbog vremenskih prilika, monsuna posebno.
Međutim 1765. godine britanska Istočnoindijska kompanija je primorala mogulskog šaha Alama III na Sporazum iz Alahabada kojim je preuzela skupljanje ovog danka. Preko noći, danak je porastao na 50 odsto, a seljaci nisu imali pojma da je novac promenio ruke i i dalje su verovali da plaćaju porez šahu.
Delimični propast useva je bio prilično regularna pojava u životu indijskog seljaka, zbog čega je višak, koji je ostajao nakon plaćanja danka, bio toliko važan za njihov opstanak. Međutim, sa povećanjem postotka koji plaćaju ovaj višak se dramatično smanjio.
Prvo je došlo do manje propasti useva 1768. godine, pa potom i do velikih kiša 1769, nakon čega je udarila suša. Glad je posebno bila užasna u modernim indijskim državama Zapadni Bengal i Bihar, ali je pogodila i Orisu, Džarkand i Bangladeš.
Bengal je najgore prošao, a posebno oblasti Birbuma i Muršidabada. Hiljade su napustile svoje domove u nadi da će hranu naći drugde, ali je našli nisu. Oni koji su ostali, svejedno su umrli. Nebrojeni hektari obradivih površina su jednostavno bili napušteni, i uskoro ih je pojela džungla.
Ranije, kad god bi se pojavila mogućnost gladi, indijski vladari su snižavali danak i gledali da unaprede irigacione sisteme da bi olakšali život seljacima, ali britanski kolonijalisti su jednostavno ignorisali sva upozorenja.
Šta više, Istočnoindijska kompanija je u tim godinama povećala dodatno visinu danka na 60 odsto kako bi kompenzovala smrt toliko velikog broja seljaka i time gubitak prihoda, pa su preživeli morali da daju još više ne bi li prihodi okupatora (jer kako to drugačije nazvati?) bili nadoknađeni. Da ironija bude veća, 1771. kompanija je ostvarila veći profit nego tri godine ranije.
Potom, Britanci su počeli da izdaju naređenja o tome koje kulture treba uzgajati, s obzirom da su ih izvozili. Seljaci koji su navikli na uzgajanje pirinča i povrća sada su morali da uzgajaju indigo, mak i druge biljke koje su dostizale visoku cenu na svetskom tržištu, ali seljacima nisu ništa značile u pogledu ishrane. Nije postojao „plan B“ u slučaju gladi.
Prirodne nepogode koje su dovele do gladi su zapravo bile potpuno uobičajene, ali je profiterski motiv ljudskog faktora doveo do katastrofalnih i razarajućih posledica. Seljacima uopšte nisu hteli da pomognu.
Bengalci nisu znali da je to samo početak i da će ih za vreme britanske kolonijalne uprave masovne gladi neprekidno pogađati, sve zbog novca. Kulminacija se dogodila u jeku Drugog svetskog rata kada je „pravedna“ Britanija koja se borila protiv genocidnog Trećeg rajha dovela do smrti tri miliona ljudi zbog kojih su ljudi jeli travu i svoje mrtve da bi preživeli.
Vinston Čerčil, proslavljeni kormilar Britanske imperije u najgorem konfliktu u istoriji čovečanstva, koji je Evropu i svet spasio od Adolfa Hitlera, bio je nezamislivo ravnodušan prema svemu ovome. Redovno je pomoć upućenu Bengalu preusmeravao svojim trupama uz reči „glad ili ne, Indijci će se kotiti ko zečevi“, a kada mu je njegova sopstvena vlada u Delhiju poslala telegram u kome mu objašnjava šta se dešava, on je pitao: „A zašto onda Gandi nije već mrtav?“.
Takođe, rekao je i ovo:
„Mrzim Indijce. Oni su zverski narod sa zverskom religijom. Sami su krivi za glad jer se kote kao zečevi“.
Suše su i dalje problem u ovim regijama, kao i pre Britanaca, ali gubitak života nikada nije bio na tom nivou. Jednostavno, Indija koja vlada sama sobom vodi računa da do toga ne dođe, za razliku od stranaca koje baš briga.
