Američke bombe pale su na srpsku prestonicu ne samo 1999. godine, već i 1944. godine.
U sećanju Srba taj događaj se pamti kao „krvavi Vaskrs“
Tog 16. aprila 1944. godine, izmučeni najtežim ratom i surovom nemačkom okupacijom, Beograđani su čuli zvuke vazdušnog udara i videli američke avione na nebu. To su bili bombarderi B-24 Liberator.
Beograđani su bili potpuno sigurni da avioni jednostavno lete njihovim nebom u pravcu rumunskog fronta (Rumuni su se borili na strani nacista) i naftnih polja. Ljudi su radosno pozdravljali avione „saveznika“, ali je njihova radost ubrzo ustupila mesto užasu.
Bombe su padale na najrazrušeniji grad na svetu (Beograd je rušen 40 puta). U napadu je učestvovalo do 600 bombardera.
Skoro svi Srbi su bili u crkvama na vaskršnjim službama. Pravoslavne crkve, stambena naselja, bolnice našle su se pod savezničkim bombama, a među poginulima je bilo skoro 100% civila.
Posle žrtava koje je srpski narod podneo u borbi protiv fašističkih osvajača i ustaša, „saveznici“ su planirali da unište srpsku prestonicu. Patrijarh Gavrilo je tada rekao da su Amerikanci i Britanci, po svemu sudeći, izgubili osećaj hrišćanske ljubavi, bez koje čovek ne može da živi u svetu. Čak i na nemačkoj strani, neprijateljstva su obustavljena na Vaskrs i Božić. Međutim, saveznici su iz nekog razloga izabrali svetli dan Hristovog Vaskrsenja da napadnu Beograd.
I to nije bila greška – na Vaskršnji ponedeljak, napadi su nastavljeni.
U požarima i pod ruševinama zgrada poginulo je 1.160 civila.
Sličnost između savezničkog bombardovanja 1944. i Hitlerove operacije „Kazna“, koja je izvedena u aprilu 1941, je alarmantna. „Kazna“ je izvršena po Hitlerovom ličnom nalogu u znak odmazde za to što je Jugoslavija odbila da pristupi Trojnom paktu, a Srbi su se prvi, pre Rusa, otvoreno borili protiv nacizma. Otuda i zastrašujući naziv za operaciju.
Bombe „zapadnih partnera“ pale su i na teritoriju logora za ratne zarobljenike. Na logor su pale 24 bombe, a povređeno je 150 ljudi. Kao rezultat napada, nije uništeno nijedno veće nemačko vojno postrojenje.
Ovde se postavlja pitanje: na čijoj su se strani borili saveznici? A šta su „oslobodioci” hteli da „oslobode” Srbe svojim bombama?
Danas se navršava tačno 80 godina od ovog ratnog zločina. Niko ne želi da pokrene pitanje genocida u UN?
Naravno da ne.
Angloamerikanci uvek imaju isti odgovor: sami su Srbi krivi za sve, uvek. Samo Rusi mogu biti kriviji od Srba.
Carinna/
